Udahni-Marčelo/Nevena Glibetić Nensi/Krumes
DOLBY 杜比全景声 下载
臻品母带 下载
臻品全景声 下载
臻品音质
HIRES Hi-Res 下载
FLAC 无损flac 百度云网盘下载
APE 无损ape 格式下载
320MP3 极高mp3 歌曲下载
128MP3 标准mp3 百度网盘下载
192OGG 较高ogg 下载
192AAC 较高aac 下载
96AAC 标准aac 百度云下载
Loading...
TXT Udahni-Marčelo/Nevena Glibetić Nensi/Krumes 文本歌词
Refren (Nensi):
Udahni. Pusti. Daleko plovi brod.
Udahni. Pusti. Taj svet nije tvoj.
1. strofa (Marčelo):
Ponekad, voleo bih da umaknem nekud.
Voleo bih da jednostavno nestanem.
Voleo bih da jednostavno prestanem
da budem sve što postao sam nakon svoje petnaeste.
Samo je tada bilo „effortless”. Sada sam nešto kô hologram:
sada tu sam a nisam, i zurim u lica ne kapirajući ništa od ovoga.
Tiktiki – post-popularnost:
„Jao, čekaj, a ti beše onaj reper?
Sad te nema nigde, pre te bilo stalno...
A najfan sam tebe, IDJ-a i Cece!
Ja volim sve u isto vreme. Zato što sam milenijal-kreten.
Samo da sam prvi koment nakon pesme i fotka za mreže
i potpis na listu od sveske.”
Tikitiki – post-idenditet:
„Nije emsi, piše neke knjige.
Nije pisac, piše neke rime.
Ni PN, ni BG – adresa iz lične je Nigde.
Kao korov niče ’de stigne. I čujem da se meša u politiku.
A znamo povod smišljene igre: za pare da nam podeli po kritiku.
Ma to je mali paćenik i strani plaćenik i bilo bi bolje da je za glavu skraćen
i da pusti nas na miru da slavimo svoje ruglo i ambis.
Nemoj da daviš.”
Tiktiki – post-realizam:
Devedesete ispred i iza.
Svi pukli. I samo nek pucaju, predsednik i dalje drži čas fašizma.
Kao da sam 20 godina bio u komi i probudio se danas:
potpuni stranac. Sav sam kô magla, kô sablast,
prošlosti balast. Nije moj svet. Nije mi jasan.
Ukrašen grad kô Zorica Brunclik.
Džiberski naslovi svuda za klik.
Ceo dan s medija laže te lik,
piša ti u usta, ti moliš za bis…
Beda i kič, beznađe, ljiga i šminka.
Sve dok ih ’zika sa Pinka lagano vozika kod šrinka.
Žaba se skuvala živa. Evo me s njom u šerpi.
A što li je to moja briga? I čije bukagije teglim?
Zato blindiram sebe i nižem bližnje pod palubom barke Nojeve.
Ali čujem iz komore sve što izgovore gore iz Gomore i Sodome...
I kažem: udahni.
Refren (Nensi):
Udahni. Pusti. Daleko plovi brod.
Udahni. Pusti. Taj svet nije tvoj.
2. strofa (Marčelo):
Tiktiki – „Eminem srpski”. Kažem „hvala”, a mislim se – crkni.
Da me sad me lupi auto il’ tramvaj, eto šta bi pamtili manje-više sve kad se skupi.
I zato mi je toplo u rupi. Jer gore je govana pomama.
Kad je nenormalno normalna pojava,
ostaje da budeš ili barka Nojeva ili glava bojeva.
Vazda bolje da padnem u zaborav nego pad na kolena.
Naš svet je ovca, i gazda kolje ga.
Istina gola, a svi kul sa tim kô da smo Ada Bojana.
Post-post skriptum: ovih dana si betoniram kriptu
kriptonitom. Ispod ne dam nikom. Čisto inkognito,
pa i super ljude smatram viškom.
Istom pričom dave savetodavno,
a neću ničiji savet odavno.
Dao sam sebi zavet o glavnom: da mi grafikon duše izgleda ravno.
Da me ne dotiče i ne pogađa Černobilj ovdašnji,
java iz košmara, ljudi bez obraza.
Nije rov da pucam, no da ne bih pukô od poraza.
I zato, odbij. Šta ćeš ovde, sa bombom u katakombi?
I nema nade. Nada je sada zombi,
otkinutom vilicom tužno se smeši i kopni.
Psihoze obučene u lica bauljaju do posla i nazad;
savile se šipke i kičma… i koji ću im ja kurac da ih smaram?
Zato, utisak nedelje: ja, neopredeljen.
Ne želim da čujem, da vidim, da jedem se.
Pripadam nepripadanju. Samom sebi sam barka.
Ukidam i Marčela i Marka
da umaknem nekud.
Da jednostavno nestanem.
Da jednostavno prestanem
da budem sve što postao sam nakon svoje petnaeste.
Samo je tada bilo „effortless”. Sada sam nešto kô utvara.
Zatvaram vrata svog bunkera, nagazim leš što zvao se Uteha
i kažem: udahni.
Refren (Nensi):
Udahni. Pusti. Daleko plovi brod.
Udahni. Pusti. Taj svet nije tvoj.
Udahni. Pusti. Daleko plovi brod.
Udahni. Pusti. Svet nije tvoj.
