Fernweh-Marčelo/Nevena Glibetić Nensi/Shljuka
DOLBY 杜比全景声 下载
臻品母带 下载
臻品全景声 下载
臻品音质
HIRES Hi-Res 下载
FLAC 无损flac 百度云网盘下载
APE 无损ape 格式下载
320MP3 极高mp3 歌曲下载
128MP3 标准mp3 百度网盘下载
192OGG 较高ogg 下载
192AAC 较高aac 下载
96AAC 标准aac 百度云下载
Loading...
TXT Fernweh-Marčelo/Nevena Glibetić Nensi/Shljuka 文本歌词
Uvod – Rilke, SAMOĆA (Bane Trifunović):
Samoća je poput kiše.
U večeri iz mora se diže,
iz ravnica pustih i dalekih stiže.
Ide u nebo, gde je uvek ima.
I tek sa neba pada po gradovima.
Pada pre nego svetlost je izašla,
kad ulice se okreću spram zore,
i kad se tela što nisu ništa našla
razočarano dele puna more,
i kad ljudi što od mržnje gore
u postelji istoj moraju da noće…
Tada dolaze talasi samoće.
1. strofa (Nensi):
Čekam noć da te okujem
u kukove.
Da smo ritmom slepljeni
za pokret i zvukove.
Zarazno je lepo
sići u meso,
gde niko ne laže
i sve razbijeno je celo.
Nokti su u leđima.
Zubi su u usni.
Ja sam talas, ti si sidro.
Sve misli sa sebe svuci
i baci se, i toni
u okean koji gori.
Da lišimo se viška,
da se zaboravi suština
da posle praska ide ništa,
jer ipak…
Refren (Nensi):
To nije to.
(Samo tela)
To nije to.
(što se spoje)
To nije to.
(i preliju se)
To nije to.
(iz šupljeg u prazno)
2. strofa (Marčelo):
Dragi Mare,
Pišem ti sa groblja živaca, gde živim već neko vreme.
Al’ ti ne osećaš ništa. Ti ne želiš da ovo krene.
Ti si ravna linija po kojoj sam hodala bez ravnoteže.
I pišem ti samo da javim: najzad sam pala u sebe.
I tek odatle vidim jasno: nisi tu, uvek si drugde.
Dušo, ti si grad duhova. U tebi ni žive duše.
Samo utikač žedan struje što po noći vija budne.
Reanimacija kratkim spojem. Pa oboje nazad u svoje ćutnje.
Mi vodimo ljubav koja ne vodi nikuda. Mrvimo se.
Pa dolazim k sebi, dok još znam put. Pre nego zamrzimo se.
Ti svoje ptice držiš na lancima. Sam sabotiraš lepet.
Poneka poleti do mene, al’ zadavi se uz zveket.
Ti si ekser zakucan u juče, naopako, glavom.
A šiljak je ovamo, tu gde se nas dvoje znamo.
I vidim preko koprene neko kopno što kopni u tebi a dobro je,
ali nemam opreme da doprem prema tebi kroz koprive
do osobe koja si bio pre no što te je izrešetao nemir.
Sad kao švajcarski sir postojiš samo oko rupa u sebi.
I čekaš da kroz njih izvetriš. A ja razmišljam o vezi.
O deci. O tome kako bi bilo zapravo biti s nekim.
Ti si uvek u daljinama. Uvek tim očima begunca
zagledan kroz ljude u glečere. U stvari iza sunca.
Ti si misao-kamen: izazoveš glavobolju kad padneš na pamet.
Pepeo što samo prosut po postelji oživi u plamen.
Ali noćas, kada kolosalna samoća nadmoća me,
možda ti ponovo dođem da trampimo očaje.
Mada znam da ne vredi.
Jer mi i ova priča imamo saobraćaj pesme:
koju god strofu da povezem, slupam se o isti refren.
Refren (Nensi):
To nije to.
(Samo tela)
To nije to.
(što se spoje)
To nije to.
(i preliju se)
To nije to.
(iz šupljeg u prazno).
Epilog (Marčelo):
Audio-beleška 61. Ne mogu da pričam dugo, Gost mi sedi tu i zeva u mene, ali… mislim da je to – to, sad je stvarno otišla i… da, ovo što spominje decu… nije tačno da ja ne razmišljam o tome. Ja samo ne znam ko to radi ovde. Šta, da poraste, da ga napale na nacionalizam, i onda izbije neko novo sranje, i šta? Sad te ima, sad te nema, sad te ima… sad te nema.
