Gost-Marčelo/Shljuka/Krumes
DOLBY 杜比全景声 下载
臻品母带 下载
臻品全景声 下载
臻品音质
HIRES Hi-Res 下载
FLAC 无损flac 百度云网盘下载
APE 无损ape 格式下载
320MP3 极高mp3 歌曲下载
128MP3 标准mp3 百度网盘下载
192OGG 较高ogg 下载
192AAC 较高aac 下载
96AAC 标准aac 百度云下载
Loading...
TXT Gost-Marčelo/Shljuka/Krumes 文本歌词
Uvod (Šljuka):
…i onda, završi se još jedan dan.
Sunce slupa se o kamen i kost.
Stvari puste senku i smanji se stan.
Preko puta mene sedne stari gost.
Otvori paklu. Piće. Dušu.
Zatvori prozor, i zavlada dim.
Otvori mi lobanju, iscurim kroz rupu.
Skupi me u čašu, skupi me u stih,
i kaže:
„Vrati se. Nije kraj.
Ja sam ti. Ti si ja.
Još ima s kim. Još ima šta.
Ja sam ti…”
1. strofa (Marčelo):
Ne, nisi.
Ovaj kostim je koža.
Ovaj kostim je nužda. Ovaj kostim je ružan.
Kad sunce se slupa o kamen i kost,
kad padnem u noć, ovo lice skidam i gužvam.
Pa ga gledam. U porama, naslage prljavog dana.
Doduše, čist obraz. Ali iznošen, vazda. Kanda odavno se haba.
Jer mu lepe svakakvog šlajma, a ta sranja više ni šmirgla ne glanca.
Devalvirala valuta je obraz. Škart-marka jedva vredna buvljaka.
Ne izaziva ni poštovanje ni žaljenje. Brat bratu, plafon dvesta dinara.
O, vidi: taze modrica. Bratac, počeo si pijan da padaš.
Za taj bofl daće ti stotku. Taman za gsp kartu za nazad
do ova četiri zida, gde izvetri i skida se svaka dnevna fasada.
Ispod lica – lice pijanca. Sad se već leši i gajbi, solo.
Flajka žestine je mnogo malo otkad je tenzije malo mnogo.
Al’ samo lagano, čeka me poso. Valja sastrugati sve što je kožno.
Oguliti sve što je glumilo pancir, pa u krevet na ko-fol-spokoj.
Da, da, znam da si tu. Šta me gledaš? Nemam šta da pričam sa tobom.
Tamo su ti vrata. Ili prođi kroz zid. Ili slobodno skoči kroz prozor.
Šta si ti, „ghost of past Christmas”? Jebo te Dikens, i sve ove knjige.
„Sad si samo senka, jadniče”, hah. Izgubio si sve bitke.
Naravno da neću da pišem. Gubi se. Ovde si prezren i prozren.
Imam posla, ljuštim slojeve. Na redu je ovaj glupavi osmeh
što ga nosi srdačan čovek koji i dalje veruje u pristojnost.
Kô da su ovde vrline za primer. Kô da je time posramio ološ.
Razvali to lice s lica. Ne laži, ti se uopšte ne osećaš tako.
Tebi ništa nije smešno odavno. Ti pucaš, i to ne baš polako.
I zato struži.
Sloj po sloj.
Da bi zaspao, skidaj kožu.
Sloj po sloj.
Refren1 (Šljuka):
Samo hoću san.
Samo hoću san.
2. strofa (Marčelo):
Samo hoću san. Zubata nesanica je kao vakuum.
Teturam se. Ne mogu da dišem. Oštri su ćoškovi u ovome mraku.
Udahni, pusti, ti si brod – umorno buncam u sebi kao mantru.
Onaj svet spolja nije tvoj, neka se spali, nek odleti u vazduh.
Masku još jednu grebem sa sebe: rebel što staje na crtu rulji.
Ja nikada nisam bio hrabar. Mene je samo bilo sramota da ćutim.
Hrabrost nije osobina, već odluka. Gvožđe što se zakorilo na strahu.
Lice ispod nasmrt se boji i baš zato u torbu stavlja glavu.
A boli što zna da je zalud. Svi oko mene pričaju da idu odavde.
Ne vide smisao da sede usred pakla i zanavek pevaju Bože, pravde.
Sećam se toga, da.... to je već bilo. Al’ tad, tad smo bili mali.
To su išli neki drugi ljudi, drugi, sad pale moji, moji drugari.
A gost je tu. Pa, kad svi odu, bar neću ostati sam.
De, da nešto podelim s tobom, kad mi već dišeš u vrat i ne znaš za sram.
One galije u boci, znaš. Čuo sam jednom priču kako to prave.
Brod se rastavi na komade, pa ga rasturenog gurnu unutar flaše.
Pa se sastavi i bude ceo samo tu, u providnom prividu mira.
Ako bi da ga iščupaš odatle, moraš još gore da ga rasparčaš i kidaš.
Tutorijal za alkoholizam je isti, samo što sam taj brod ja.
A ti piljiš u mene kroz staklo, i kinjiš me, i pričaš mi ko zna šta...
Pa ti si me nabio unutra. Tu sam da bih tebe mogao da podnesem.
Tu tvoju nesvest, tvoje borbe i pesme, jeste, ruka mi se od pića trese,
jeste, sad ima da slušaš. Ortaku sam skoro kupio zen baštu.
Ako se bude revanširao, na moj poklon neće baš moći da stavi mašnu,
jer meni treba zen stadion za anti-stres, i ilovača i alat i sve,
da te ubijem lopatom i zakopam stoput i odozgo na tebe nataknem cvet.
Šta još hoćeš od mene? U pičku materinu više. Samo hoću san.
Ne mogu misli, ne mogu ništa. Ja nisam ti, ti nisi ja.
Ja stružem tebe.
Sloj po sloj.
Ja skidam sebe.
Sloj po sloj.
I kada skinem sve kože, i najzad kažem sebi idi u krevet…
Stvarno ne znam je li to gola istina ili goli delirijum tremens.
…od mene ostane nešto tako majušno da na prag više ne može da se popne.
Tako je dalek, tako visok prag što me deli do spavaće sobe.
Refren2 (Šljuka i Marčelo):
Samo hoću san.
Samo hoću san.
(Samo hoću san. Zubata nesanica je kao vakuum.
Teturam se. Ne mogu da dišem. Oštri su ćoškovi u ovome mraku.
Samo hoću san. Samo hoću san)
Samo hoću san.
(Zubata nesanica je kao vakuum)
Samo hoću san.
(Oštri su ćoškovi u ovome mraku)
Samo hoću san.
(Samo hoću san)
Samo san.
(Samo san)
Samo san.
(Samo san)
Epilog (Marčelo):
I onda, započne se još jedan dan.
Sunce buši zenice, u glavi je roj.
Mamuran obraz zalepljen za prag.
Ustajem s mukom, oblačim sloj po sloj.
